Ponekad je astronomija baš bezveze.

Ne kažem to je, već Majk Braun. Majk je svetski poznat astronom i stojimo na ulazu u opservatoriju Maunt Palomar i gledamo kako nadolazi magla.

„Ovo ne izgleda baš dobro", rekao je gledajući u pamučnu supu koje se zaustavila nad opservatorijom. „A nije kao da mogu i sutra opet da dođem."

Noćas je jedina Braunova mogućnost da vidi patuljastu planetu koja je na 8 milijardi kilometara i zove se Haumea. Ako je noćas ne vidi, sutra ne može opet doći. Postoji dugačak spisak astronoma koji čekaju kako bi koristili stvarno velike teleskope poput ovog čudovišta od preko 500cm u Palomaru, i ako ne uspete, baš šteta. Ponovo se prijavite za raspored i dođite sledeće godine. To vam je astronomija i zašto je ponekad bezveze.

„Navikneš se na ovakve stvari", kaže Majk. „Retko stvari polaze za rukom. Ako nije problem u vremenu, biće neki tehnički problem koji će ti smetati."

Sa gledne tačke produktivnosti ovo je bio problem. Niko neće da ode negde i da potroši mnogo vremena snimajući nešto od čega nema rezultata. Hteli smo akciju. Hteli smo da se vrata opservatorije širom otvore. Hteli smo da Braun i njegova ekipa pričaju astronomskih jezikom koji ne bismo razumeli. Hteli smo da vidimo Haumeu na kompjuterskom monitoru i da nam Braun na kraju kaže šta je ustvari video i naučio o udaljenom objektu. Umesto toga, izgledalo je kao da ćemo od svega dobiti samo dobru čašu kafe.

„Uvek nosim moju posebno smlevenu", kaže Braun. „Da li neko hoće?"

Do 10 sati uveče magla je počela da se razilazi i to tačno koliko je trebalo Braunu da otvori opservatorijina vrata. Kao što svaki astronom zna, ne možeš jednostavno da otvoriš opservatoriju i da počneš da gledaš u svemir. Teleskopu treba barem sat ili dva da bi se zagrejao. To znači da treba sačekati da se zagreje do temperature vazduha. Kad je to bilo gotovo, Braun je zavrteo teleskop, uperio ga u pravcu Haumee i počeo da da gleda. Napravio je nekoliko slika i za nekoliko minuta slike su počele da se pokazuju na monitoru. Bile su to slike nejasne sive lopte. Majk ih je samo gledao.

„Propali smo", rekao je sedeći u svojoj stolici.

Još uvek je bilo previše vlage i magle u vazduhu da bi imali dobar pogled ka Haumei i osim toga, ovaj udaljeni objekat je skoro trebao da zađe, i tako se Braunova i naša noć sa teleskopom završila.

„To je astronomija", reče Majk dok smo pakovali opremu. „Duge noći i mnogo problema, obično se vrti oko toga."

Zvuči mi kao pravljenje TV emisije. Ali on barem servira bolju kafu.

Postoji jedno mesto na obali havajskog Velikog ostrva gde reka lave teče sa strmog odrona i pada u more. Scena izgleda kao sa drugog sveta. Kilometrima se ne vidi ništa osim stvrdnutog protoka crne lave i ogromnih oblaka pare koji izlaze iz okeana.

Ovde smo sa Rozali Lopez iz laboratorije Džet Propalšn (Jet Propulsion Laboratory) i prema havajskom zvučnom tehničaru koji radi sa nama, nalazimo se blizu akcije... previše blizu. Stojimo na napuknutoj kori tvrde lave i na manje od 100 metara od reke lave koja teče u more. Rozali je htela da dođemo ovamo zato što je ovde došla do nekih važnih saznanja o vulkanima na Zemlji i drugim mestima u solarnom sistemu.

„Vulkanizam je jedan od osnovnih procesa Sunčevog sistema. Tako planete gube toplotuĆ, rekla je dok je vruća lava eksplodirala pod vodom. „Tako da kad gledate protok ovde, zamišljate protoke na Veneri, na Marsu, na Iou, pa čak i kriovulkanične protoke na mestima poput Enceladusa i Titana - kakvi bi oni bili?"

Vulkani su svuda. Vidimo ih ovde na Zemlji, na Veneri, Marsu, čak i na udaljenim satelitima poput Jupiterovog Ioa. I to je ono što je interesantno u procesu koji pokreće vulkanizam na svim mestima u isto vreme. Razlika je samo u njihovoj veličini.

Od svih svetova u našem solarnom sistemu koji imaju vulkane, Zemljini su najmanji. Venera ima ogromne vulkane, pošto otprilike svakih 500 miliona godina planeta poludi i bukvalno sama sebe izjeda. Mars ima vulkane koji su mnogo puta veći od najvećih planina na Zemlji. A Io, Jupiterov satelit koji je otprilike pet puta manji od Zemlje, najvažnije je vulkanski aktivno mesto u našem sistemu. Ima vulkana čije su kaldere široke stotinama kilometara.

„Kad stojiš ovde, nije toliko teško da zamisliš šta se događa na mestima poput Ioa", kaže Rozali. „Zamišljam kad bismo bili tamo, da bismo videli nešto slično ovome, samo mnogo, mnogo veće."

Teško je zamisliti erupciju veću od ovog što trenutno gledamo. Ovo polje lave prostire se kilometrima u svakom pravcu. Ustvari, vozeći se do lokacije videli smo da je jednom poplavilo i grad. Ima saobraćajnih znakova i kola koji su zakopani u tvrdoj lavi. Kilauea je imala erupcije godinama i putovanjem preko planine vidite sve kaldere i protoke lave. Ovo je najnoviji protok i mogu se videti gasovi koji se uzdižu kroz pukotine u uglačanoj crnoj površini.

Rozali i ja ih gledamo. Da bi video koliko je vruće, stavljam petu moje cipele za pešačenje do otvora i ona počinje da se topi. Količina toplote me je iznenadila, dok mi Rozali nije rekla gde se nalazimo.

„Nalaziš se tačno iznad cevi lave", rekla je.

„Cev lave?"

„Da", reče ona. „Ispod nas ima vruće lave."

„Da li je to opasno?"

„Samo ako je tlo napuknuto i ako si blizu okeana", rekla mi je.

„Zar to nije upravo mesto gde se mi nalazimo?"

"Da."

Arheoastronomija je jedna od onih nauka u kojoj postoji malo praktičara. Ima ih koliko i paleobotaničara i ekofiziologa. Arheoastronomija jednostavno nije od onih nauka koje privlače ljude. Da li ste nekad čuli neko dete, normalno dete, da kaže da hoće da bude arheoastronom kad poraste? Ne. Arheoastronomija je od onih nauka koje pronalaze tebe. A neke od njih su donekle ohole.

Bio je jedan arheoastronom koji je prihvatio da priča sa nama pred kamerom ako pre toga kupimo i pročitamo njegovu knjigu za dvesto dolara i onda mu platimo hiljadu dolara za dan snimanja. Bilo je arheoastronoma koji su bili „previše zauzeti" da bi pričali. Zauzeti sa čim? Onda je bilo i onih koji su proveli previše vremena sami u biblioteci, što znači da se nisu baš snalazili sa živima. Na sreću, uspeli smo da pronađemo nekolicinu koji su nas prihvatili i mogli nam reći o specijalnoj vezi između naših predaka i neba.

Slušajući ih možeš da shvatiš da je istorija naše vrste, bukvalno, zapisana u zvezdama. Pogledajte oko vas. Sve što vidite, svaki mali luksuz u kojem uživate, proizvod je astronomije. Ne verujete mi? Pa, razmislite o sledećem. Gledate zvezde i znate kad da posadite useve. Sađenje useva znači da možete da hranite više ljudi. Da biste razumeli cikluse neba, treba vam matematika. Sa matematikom možete napraviti još detaljnija opažanja. A iz matematike možete početi da pravite gradove i da naučite više o svojoj sredini.

Astronomije je najstarija nauka na svetu. Prvi naučnik koji se pominje u istoriji bio je astronom. Ona je bila vavilonska sveštenica hrama Ištara koja je pratila zvezde i za koju se kaže da je imala moć da predviđa budućnost. To je neizbežno bila mogućnost koji je dobila gledajući zvezde, jer je našim precima gledanje neba pomoglo da prave važna predviđanja - kao kad će doći kiše ili kad će postati hladnije. Još tada, takva informacija pravila je razliku između preživljavanja i umiranja.

Ovo su, znači, neke kul, naučne stvari. Međutim, još je ostalo pitanje šta da radimo sa teoretičarima o drevnim vanzemaljcima. Hoćemo li krenuti u tom pravcu? Pa, krenuli smo i moram reći da je bilo veoma zanosno. Ipak, to nije bila laka odluka. Jedan producent brinuo je da će njihov ugled propasti ako o tome pričamo, na šta sam morao da kažem: „Koji ugled? Ti si televizijski producent." U pitanju je ista profesija koja je svetu donela emisije poput „Ostrvo iskušenja" i „Podivljale devojke". Imajući to u vidu, šta god uradiš za televiziju, tvoj ugled je zagarantovan. Moja briga bila je u tome da li u ovim teorijama postoji neka tvrda nauka i ispostavilo se da postoji. Postoje neke misterije koje prkose jednostavnim objašnjenjima. Dogon, pleme u severozapadnoj Africi, koji znaju o nevidljivoj zvezdi saputnici džinovskog Siriusa malo su me uplašili. Onda je tu ravnanje nekih masivnih struktura koje su izgradili drevni narodi. Egipćani nisu samo naslonili četiri trougaonika jedan na drugi i rekli „Gotovo!" Velika piramida je zadivljujući podvig inženjerstva i po današnjim standardima i kako su uspeli da postignu takvu matematičku preciznost u ovoj masivnoj kamenoj zgradi još uvek nije sasvim objašnjeno.

„Dekodiranje neba" bila je sigurno jedna od najtežih epizoda koje smo producirali ove sezone zbog jednostavne činjenice da je trebalo mnogo da mislimo o tome kako da tema obavlja posao u kontekstu onoga što serija predstavlja. I mogu iskreno da priznam da je bilo dana koje sam proveo pred kompjuterom dok sam producirao emisiju kad sam radije hteo da budem arheoastronom. Ali to je bilo tako samo zato što je od svih šest epizoda ove sezone, ova bila najteža.