Po čemu se razlikuju ove nove epizode od prethodnih sezona serije "Tabu"?

Ovo je prva sezona serije "Tabu" snimana u potpunosti u visokoj definiciji (high-definition), što daje gledaocu priliku da kroz živopisnu sliku na širokom ekranu upozna kulture i retko viđene subkulture. To je putovanje kroz južnu Etiopiju, duboko u amazonske prašume, do visokih predela Nove Gvinaje i ostrva Pacifika. Veličina produkcije je sinematska, izazivnija, ali još uvek bliska ljudima koji dozvoljavaju našim kamerama neograničen dostup do njihovih svetova.

Snimali ste u nekim neverovatno zabačenim zajednicama. Kako su vas pustili tamo?

Snimali smo u 19 zemalja na šest kontinenata, i u mnogim slučajevima plemena i kulturne grupe nisu bile upoznate sa ekipama za snimanje. Oslanjali smo se u velikoj meri na lokalne kontakte i vodiče koji su nas vodili do udaljenih oblasti i savetovali nas o lokalnim protokolima i običajima. Jedan od naših istraživača, Sandra Velkerling, je australijski antropolog koji poručava plemenske običaje i provela je mnogo meseci na Papui Nova Gvineja. Naš dostup plemenu Bena Bena bio je rezultat njenog putovanja mesecima pre toga u kojem je uspostavila kontakt i komunikaciju sa plemenom, i njene ponovne posete sa malom mobilnom ekipom sa kamerom kako bi snimila njihove inicijacije. U Sumbi, Pasola, brzi i besni događaj sa bacanjem koplja sa konja, događa se samo ako sveštenici kažu da su signali iz okoline povoljni. U tom slučaju, celo putovanje je zavisilo od toga da li će se peščani crvi pojaviti na plaži jedne nedelje u januaru. Ovo bi se znalo samo četiri nedelje pre velikog događaja. Imajte saosećanja producentskim koordinatorima koji su se borili sa rokovima od 10 nedelja da izvade vize za celu ekipu! U drugim slučajevima, nismo imali toliko sreće. Pleme Mursi u Etiopiji, po svim iskazima, prave svoje Donga bitke sa štapovima samo u specifičnoj nedelji tokom Septembra. Naša ekipa je letela i vozila se danima, prelazila poplavljenu reku, kako bi došla do plemena gde se ispostavilo da su svi nestali. Pleme je otišlo u rat sa susednim plemenom Bodi samo nekoliko dana pre toga, tako da su svi muškarci i starešine plementa Mursi napustili svoje plemensko tlo. Nema plemena. Nema priče.

Kako ste birali priče koje ćete pokazati?

U svakoj epizodi stremili smo se ka mozaiku kultura i subjekata kako bi predstavili neku temu iz tri ili četiri različita ugla. Cilj je bio da se pronađu priče koje će gledaocu dati ideju zašto je neki "tabu" toliko važan, čak vitalan, nekoj grupi ili kulturi. Tražili smo i likove koji bi doprineli novu perspektivu koju nismo razmatrali. Bilo je takođe važno da u svakoj epizodi imamo barem jednu priču koja će koristiti kao ogledalo zapadnom društvu. Proučavanjem tabua u sopstvenom dvorištu, možemo uporediti naše vrednosti i predrasude sa onim iz stranih kultura. Ono što mi smatramo prihvatljivim smatralo bi se ektremnim ljudima iz drugih etničkih grupa. Recimo, vidimo žene iz severnog Tajlanda kako produžavaju svoje vratove mesingovim prstenima skoro do neprepoznatljivosti. Za nas su to ekstremen modifikacije tela. Ali kako bi oni gledali na zapadnjačku opsednutost hirurškim implantima?

Da li je snimanje ove serije uticalo da tvoja shvatanja o tome šta je tabu?

Da, moja mantra je da ne treba suditi o nečemu pre nego što ga upoznaš.

Kako su ovi ljudi reagovali na vas? Da li je bilo teško naterati ih da se otvore pred kamerom?

Obično smo morali da komuniciramo sa dva prevodioca - jedan da prevodi sa engleskog na nacionalni jezik, i drugi da prevodi na lokalni dijalekat. Naravno, za sve je trebalo mnogo, mnogo vremena. Obična fraza „nemojte gledati u kameru" bila je komplikovan zahtev. Neke domorodačke grupe su stidljivije od drugih. U principu, ljudi iz plemena su bili ponosni na svoje običaje i hteli sa da svet, ili barem njihovo shvatanje sveta, da čuje i vidi njihove priče. Svakog smo pozvali da ispriča svoju priču na svoj način. Priče su predstavljene bez predrasuda i prepuštamo publici da to prihvati kako god hoće.

Koja je bila najizazovnija priča za snimanje? A koja naprijatnija?

Teško je izdvojiti jednu ili dve. Ponekad su najizazovnije priče ujedno i najprijatnije - kad u njima uspemo. Dijapazon obuhvata sve od usamljenog pastora koji skuplja smrtonosne zmije u SAD-u do skoro gole bande od deset hiljada Japanaca koji jure jednog golog "Duhovnog čoveka". Za tu priču morali smo imati strateški pozicionirane kamere na različitim mestima, pošto niko nije znao kad i gde će se taj goli čovek pojaviti. Naš neustrašivi producent, Džeremi Ader (Jeremy Adair), uzeo je svoju kameru i ubacio se usred okršaja i skinuo se skoro go kako bi se uklopio sa gomilom. Imao je sreće da izađe nepovređen.

Da li ste se brinuli za sopstvenu opasnost tokom snimanja serije?

Imali smo razumen, pre nego hrabar pristup snimanju; međutim, neočeikavni događaji ponekad su dovodili našu ekipu u opasnost. U jednoj zemlji je lokalnom vodiču uperen pištolj u glavu zbog slučajne nesmotrenosti. U Beninu je naš producent zaradila malariju. Imala je temperaturu i halucinirala dok je radila. Vudu sveštenik joj je dao neku vrstu blagoslovi ili magije - još uvek ne znamo šta tačno - i bolest se skoro domah povukla. U Amazoniji, dvoje od troje ljudi u ekipi je odvezeno u bolnicu i tamo provelo nekoliko dana na infuziji, opet sa nekom egzotičnom bolešću. Jednom kamermanu je upala krv u okko dok je na Filipinima snimao samo-bičevanje i onda i raspeće odanih katolika. U tim nezaštićenim okruženjima, rizik za bolest koja se prenosi krvlju je značajna. Na sreću, svi su sada OK.

Snimali ste neke veoma lične rituale, kao obrede inicijacije.  Da li je bilo teško ostati nanametljiv?

Uvek smo bili pažljivi prema kulturama u koje su nas primali, bio je to stalan izazov da se snima koliko se bliže i sa više detalja može do granica koje su učesnici i mesto dozvoljavali, a da se u isto vreme ne uznemiri ponekad veoma intiman ili  opasan momenat. Ponekad bismo poslali samo producenta kamermana umesto cele uobičajene ekipa od troje ili četvoro. To su bili slučajevi u kojima su pokretljivost i diskretnost bili od krajnje važnosti. Lakše je da jedna osoba stekne poverenje nego delegacija. Naprimer, kamermani/producenti uspešno su raspoređeni u džunglama Nove Gvineje gde su dečaci učestvovali u bolnim obredima inicijacije; kao i do snežnih vrhova Vermonta gde su se hrišćanski nudisti molili i igrali goli.

Koji običaji su vam se činili najšokantnijim i iznenađujućim?

Svi rituali i ekstremna verovanja koja su obuhvatala i decu najteže su se odrazile na ekipe. Tri priče kojih se sećam su peglanje grudi u Kamerunu, gde devojkama u pubertetu udaraju grudi sa drvenim štapovima zagrejanim na vatri kako bi suzbili njihovu ženstvenost - ovaj ritual obavljaju njihove majke; Mingi, verovanje plemena Karo da svi članovi plemena moraju biti fizički savršeni kako bi pleme opstali i da anomalije, poput blizanaca, rascepljene usne ili rast bebinih zuba u pogrešnom pravcu, moraju biti rešeni tako što se dete ostavlja da umre; i u Papui Nova Gvineja, gde mlade, maloletne dečake podlažu najkrvavijoj i najmučnijoj inicijaciji gde im se koža duboko seče žiletima preko hiljadu puta što pridaje njihovoj koži izgled krokodilske kože.

Šta biste želeli da gledaoci nauče iz ove serije?

Osećaj da su posetili drug svet i da se posle toga vrate znajući malo više. Nadamo se, da "Tabu" daje gledaocima intimno iskustvo malopoznatih kultura i možda ih inspiriše da vide svoj svet na drugačiji način.